Vidim na određenim socijalnim mrežama, renomiranim blogovima i blog mrežama ljudi generalno muče muku oko komentara. Ili ne mogu da žive od spama, pa su ih kompletno ukinuli jer je administracija postala full-time posao, ili su počeli da zahtevaju registraciju, ili pak izvode razne gimnastike (login via Facebook, Google, Gravatari, threading, itd) kako bi uveli red u sekciju sa komentarima.

Teranje ljudi na registraciju je po meni najgore rešenje. Moraš da se iscimaš oko podešavanja blog platforme, formulara, dizajna, 100 čuda, da bi iznervirao to malo ljudi što ti dođe na blog koji odluči da je to malo što si napisao ili ulinkovao vredno reakcije od dve-tri reči.

Najbolji odgovor na kretenski komentar ikad. (sa lifehacker.com)

Mislim da komentari imaju sve manju i manju ulogu u blogovanju. Vrlo retko komentari doprinose diskusiji (osim komentara na ovom blogu, razume se), već više unose šum i zbog toga se mahom ignorišu. Pogledajte samo šta sedešavalo (i dešava) sa YouTubeom, Diggom i SvNom Sa druge strane, blog postovi su sve manje autorski radovi u koje ulazi više od 2 minuta razmišljanja, a sve više prenošenje i prosleđevanje sadržaja i zbog toga zavređuju sve manje pažnje.

Hoću da kažem da definitivno vidim kako ljudi sve više naginju ka jednosmernoj komunikaciji, i prepuštanju korisnicima da reaguju na sadržaj koji je objavljen na onaj način na koji misle da je najbolje. Ako je dobar — tweetovaće o tome, postaviće link na Facebook, reblogovaće, i u mnogo slučajeva pružajući svoje viđenje stvari. Šta će nam bolji komentari od toga?

At first sight, the idea that we can catch the moods, habits and state of health not only of those around us, but also those we do not even know seems alarming. It implies that rather than being in charge of where we are going in life, we are little more than back-seat drivers, since most social influence operates at a subconscious level.

Vrlo dobar članak o tome kako je naše raspoloženje — pa čak i navike i neke crte karaktera — diktirano od strane ljudi sa kojima se socijalizujemo. Štaviše, kroz neke studije, sociolozi su otkrili da se srećni ljudi grupišu jedni oko drugih, jer se osećanje sreće širi kroz socijalnu interakciju.

Takođe jedno zanimljivo zapažanje u članku je da što smo bliži nekoj osobi, to smo skloniji da “zakačimo” njihovo emocionalno stanje. Sve ide još dalje, i studije potvrđuju da se kroz grupe ljudi ne prenose samo emocionalna stanja, već i fizička — poput gojaznosti.

Naše raspoloženje direktno zavisi od našeg okruženja