Fenomenalan viral od Ikee realizovan alternativnom upotrebom (iliti hakovanjem) Facebooka i photo tagginga.

What especially galls [Leif Harmsen] is the commercialization and corporate regulation of personal and social life. As Facebook endeavors to be the Web’s headquarters — to compete with Google, in other words, and to make money from the information it gathers — it’s inevitable that some people would come to view it as Big Brother.

O tome ti pričam. Pogotovo mi se dopada ovo:

It is not ‘your’ Facebook profile. It is Facebook’s profile about you.

Facebook Exodus

Naslov bi pre trebalo da glasi „šta valja sa Facebookom”. Da obrazložim… 

Kada sam se učlanio na Facebook pre nekoliko godina (otvorio sam nalog onog dana kada su omogućili registraciju bez obavezne .edu email adrese — zbog posla, duga priča) imao sam isti nivo kapiranja čemu ta mreža uopšte služi i zašto bi se bilo ko registrovao. Tačnije tada, a i sada jednako ne kapiram zašto su ljudi toliko fanatični oko nje. Hajde, danas je malo logičnije jer „svi su na Facebooku” pa je jasno da može biti koristi priključiti se, ali to je samo varka. 

Iz mog iskustva, Facebook je najveći protivnik produktivnosti i leglo blejača koje je Internet ikad izrodio. Baš ono što ljudima u ovoj zemlji treba — još jedan razlog da ne rade. Bleji se na ulicama, na poslu, zašto bi se na netu radilo drugačije? Razume se. Da ne spominjem da je ceo servis jebeni clusterfuck preferencija koje trebaš toliko fino da ispodešavaš kako bi funkcionisao onako kako ti želiš, tj. da objavljuje i dozvoljava samo određene stvari, što samo govori o tome da nije pravljen sa korisnicima u vidu, već prikupljanjem podataka — sve je opt-out, jako loše.

U svakom slučaju, prekjuče sam uradio ono što sam trebao uraditi odavno, a to je da sam obrisao nalog — obrisao ne deaktivirao, to znači da ga ne želim nikad više. Skapirao sam da mi svaki dan ode po oko sat vremena na Facebook, i to zato što nisam hard core ovisnik (ljudima mahom ode više), ali po meni i to je previše vremena koje obično provedem gledajući slike ljudi koje ne poznajem, čitajući statuse ljudi za koje me boli dupe — izvinite, ali to što smo se jednom upoznali ili smo se igrom slučaja družili u školi nas ne čini prijateljima, ruku na srce jebiga, ali boli me kurac koliko dobro poznaješ Nekog Tamo, ili koje ljude želiš pored sebe u kafanskoj tuči (Mike Valellyja, ako mene pitate). 

Medjutim, ono što me još više nervira u svemu ovome i zbog čega mi je žao što nisam obrisao nalog ranije, je činjenica da je cela priča napravljena kako bi se napravila nestvarno velika baza ljudi, šema njihovih ponašanja, interakcija i preferencija koja se prodaje multikorporacijama, pod maskom „društvene mreže”. Možda i paranoišem, nemam pojma, ali ne mogu da budem OK sa činjenicom da neko — ko je profitabilna kompanija — poseduje takve podatke, u tim količinama. Da, Facebook prodaje te podatke kompanijama koje se reklamiraju tamo. Pa zašto je Microsoft dao one silne milione za 2% udela u vlasništvu? — reklame

U svakom slučaju, ja sam sa Facebokom raskrstio, imam mali, ali vredan višak slobodnog vremena zbog toga, a ukoliko me interesuje šta se dešava sa nekim od drugara uzeću telefon pa ću ih okrenuti, ili ću im napisati email — onako, u duhu stare škole.  

Navodno, radi se o slučaju da čak i ako preskočite korak kojim dopustite aplikaciji da pretraži vaše kontakte iz Gmaila ili sličnog email servisa, Facebook zapamti vašu email adresu i upoređuje je sa ljudima koji su dopustili da pretraži njihove kontakte iz email aplikacije, pa ako se vi pojavite tamo, poveže vas kroz sugestiju. Prilično lukavo, i nekako, ljigavo…

Facebook, Where Are You Getting These Crazy Friend Suggestions From