Ovih dana mi je aktuelno pitanje vojske, tj. civilnog služenja iste, pa samim tim malo više i razmišljam o tome nego obično. Naime, čoveku u mojim godinama se to pitanje konstantno vrzma u glavi, ne mogu da poverujem da je kod nekog drugačije (kod ljudi koji nisu oslobođeni naravno), ali proteklih nekoliko dana radim neke kombinacije i baš sam angažovan oko toga. Kao rezultat tog cimanja, sve više i više pizdim na celu priču. U ovoj državi kao da ti ne daju da napraviš nešto od sebe, nego ti natovare obavezetinu na leđa koju kao moraš da odguliš.

Pa da mi je znati čemu ta vojska danas služi… Hajde kapiram, ranije je imalo smisla, ljudi moraju da iskuse malo surove realnosti, da nauče da se snalaze daleko od kuće, itd. Ali ljudi danas, kada smo svi odrasli u govnima, to zaista nema nikakvog smisla. Pogotovo uzimajući u obzir stanje vojske, gde ljudi danas kopaju rupe pa ih sutra zatrpavaju, dobijaju plate od 300 dinara mesečno, mislim to je smešno.

Ono što je najgore je što ljudi mojih godina sada imaju dve opcije praktično:

  • Možemo da stavimo svoj život na šestomesečnu pauzu, isključimo mozak i odgulimo redovnu vojsku, ili
  • Iskoristimo prigovor savesti, stavimo svoj život na devetomesečnu pauzu i odgulimo civilku radeći neki posao 8h na dan koji ni oni sa 8 godina osnovne škole neće da rade.

Pa kažite vi meni ko je ovde lud? Ja više nemam snage ni da se bunim, ni da se smejem, niti da razmišljam o tome. Na žalost najbolje po tebe kao građanina ove države jeste da prihvatiš stvari onakvima kakve su i uradiš što moraš, jer na razumevanje ili logiku i zdrav razum teško da ćeš naići.