Godinama u nazad me muči jedno pitanje: Da li je moguće biti u pravu, a da pritom to ne znači da je onaj ko radi drugačije u krivu?

Ovo pitanje je najpre proisteklo iz mog izbora dijete. Naime, kada sam postao vegetarijanac (pre nekih deset godina) bio sam toliko ushićen oko toga, da sam imao konstantnu potrebu da pokažem i dokažem ljudima kako je ova stvar koju sam ja otkrio bolja od onoga što su oni radili. Ubrzo sam shvatio da je ovaj pristup vrlo pogrešan; ko si ti da kažeš nekom šta je bolje za njega?

Posle te faze, došla je moja faza pasivnog promovisanja bezmesne dijete, iliti pričaj samo kad te neko pita faza. Bilo je vrlo teško voditi ove razgovore bez prizvuka vegetarijanskog elitizma, ali mi je drago što sam ih vodio, jer me je naučilo da ne zvučim kao prepotentni arogantni skot kada se potegne ta tema. Takođe me je naučilo da ne zvučim kao prepotentni arogantni skot kad se potegne bilo koja druga tema.

Trenutno (i već duže vreme) sam u toj nekoj hipi–libomerackuštajedeš fazi. Sve je OK…

Stvari koje i dalje radim:

  1. kada neko pokaže iskren interes za vegetarijanstvo, razgovorom pokušavam da ga nateram da misli o razlozima zašto želi da prestane da jede meso, da li je to upšte za njega, više ne konvertujem ljude,

  2. više ne mislim da je vegetarijanstvo jedini pravi izbor dijete, smanjenje konzumacije mesa i svesno biranje hrane je sve što je potrebno ovom svetu,

  3. prestao sam da budem isključiv, rafinisao sam stavove i izlaganje istih.

Ono što ostaje je problem sa početka ovog posta: kada radiš nešto drugačije, i kada objasniš razloge i izneseš argumentovane činjenice i stavove, sagovornici se u glavnom osećaju inferiorno i ti opet ispadaš prepotentni arogantni skot. Činjenica je da ljudi deluju na ad hoc principu, rade stvari po automatizmu, ne razmišljaju, prema tome kada se susretnu sa nekim ko je razmislio, dolazi do spoznaje koja može da rezultuje konfliktom ili promenom, tj. spoznajom. Jako retko dođe do promene.