Ljudi koji prate priču oko dizajna i – inače fenomenalne platforme – Kickstarter upućeni su u nedavnu frku oko Frenk Kimerovog projekta za koji je iskoristio pomenutu platformu za finansiranje pisanja knjige. Frka se nije digla oko toga zapravo, već oko jednog pasusa teksta iz opisa projekta na Kickstarteru u kom izjavljuje da će iskoristiti resurse koje je prikupio za pisanje knjige, ali da će deo i zadržati za sebe i za svoje životne troškove tokom procesa pisanja.

Evo tog citata:

Where’s this money going? Most of it will be sunk into production costs, and after that a small bit will be used to allow me to focus exclusively on writing for a few months. Additional money is going towards the production the book: things like hiring a professional editor, further refinements on the digital editions, and maybe a few surprises in the print edition as well.

Ono što je razlog za frku je zapravo Kimerov stav prema novcu i profitu koji je – sada kada je izašao u javnost i stekao veliku pažnju – vrlo štetan za svakog ko živi od kreativne delatnosti. Nema ništa loše u profitu, da nema profita ne bi bilo posla, menjali bismo uslugu za uslugu, robu za robu. Profit pokreće posao i ne treba ga ni kriti niti ga se stideti.

Sa druge strane – po meni daleko dekonstruktivnije – ovo se može protumačiti i na drugi način. Kimerovo stidljivo priznavanje da će zadržati deo novca za sebe, zapravo govori kako on eto mora da uzme nešto i za sebe, ali da je samo do njega, on ne bi. Za njega je novac loš način kompenzacije za njegov rad i stvaranje koji je nametnut od strane savremenog društva.

Budalaštine i licemerje. Ko god inače radi za pare, ali kaže da mu nije cilj da se obogati je lažov, ili nije izvalio šta radi još uvek pa je odlučio da glumi nevinost i “poštenje”.

No, kako god da gledamo na problem, on definitivno postoji. Ljudi moraju što pre da pređu “na ti” sa parama. Iako sada pišem o kreativcima, mislim da je ovo čak problem na nacionalnom nivou ukorenjen u svesti ljudi i sazreo u marksističkoj i socijalističkoj Jugoslaviji. I sada ne znamo sa parama, i zato ih i nemamo.

Imam gomilu vrlo dragih ljudi oko sebe koji rade određene stvari (u glavnom u sferi usluga) koji ne znaju da naplate te usluge. Na forumima poput DizajnZona.com ubedljivo najčešće se postavlja pitanje “Koliko da naplatim?” i ja ću vam sada dati odgovor na to pitanje.

0, nula, ništa.

Ako ne znaš da opišeš svoj proces rada, ne umeš da ga razložiš na celine, ne umeš da odrediš vreme koje je potrebno da se posao obavi i dodeliš tim vremenskim jedinicama cenu, to je onda amaterizam. Ono što se plaća je profesionalnost u poslu, garancija kvaliteta, isporuka u roku. Amater to ne može da tvrdi da poseduje.

Ako ne znaš koliko tvoj rad vredi, nisi spreman za tržište i preduzetništvo, idi zaposli se negde na određeno vreme i nauči kako se radi posao.

Do duše ovde postoji jedan izuzetak – kreativci su obično po prirodi vrlo smotani i društveno neprilagođeni – ali naivno bezazleni – ljudi, i jednostavno ne umeju sa ljudima i novcem. Odgovor je isti – zaposlenje, ne preduzetništvo.

I ne bih voleo da neko pomisli da sam okoreli kapitalista (u stvari neka misli ko šta hoće na kraju krajeva, razmišljanjem će doći do sopstvenih zaključaka), ja sam samo kapitalista jer moram da opstanem u kapitalizmu, jer je to svet u kome živimo i funkcionišemo, to je naša realnost.

Moj savet vam je da imate i uverenja i opredeljenja, ali da ih ostavite za kafanu i razgovore sa prijateljima, kasno je za to. Ovo je vreme za akciju, sink or swim, realno.