U poslednje vreme se osećam kao da sve što radimo ima neku svrhu. Kao da konstantno promovišemo nešto, bilo da smo to mi sami, ili nešto što smo uradili.

Skupljamo pratioce, lajkove… trudimo se da ne uvredimo ljude koje zapravo nikada nismo upoznali, i što je još gore trudimo se da im se dopadnemo.

Viktor Papanek je ovo stanje odlično opisao jednom rečenicom u knjizi “Design for the Real World” čije je prvo izdanje izašlo šesdesetih godina:

[…] persuading people to buy things they don’t need, with money they don’t have, in order to impress others who don’t care […]

On govori konkretno o dizajnu u oglašavanju i marketingu kao polju profesionalnog delovanja, ali mi to danas radimo na nivou pojedinca.

Svakodnevno se ubijamo od posla blatantno samopromovišući sopstvene — pritom, potpuno lažne — onlajn persone, bez ikakvog razloga.

Ono što je najgore je što u svemu tome ima jako malo vrednosti. Jako malo ljudi stvara, a jako puno rebloguje. Stvaranje je i onako teško, a to nas sprečava da izgledamo kao da nas nije briga ni za šta.

Postavljamo na internet stvari koje ranije nikada ne bi napustile bezbednost naše glave — gde većina i treba da ostane — a radimo to zato što na internetu ne postoje posledice. Najgore što može da se desi je da neko nastavi da skroluje.

Pasivna agresija je omiljeno oružje generacije “ja”.

Sve ovo nas oblikuje u zrele ljude koji će imati neke potpuno nove, drugačije sisteme vrednosti. Samo se pitam da li će te vrednosti od nas napraviti gomilu odraslih razmaženih adolescenata koji žive od pažnje, ili će se desiti neka promena koja će to da spreči.

Nadam se promeni, više nego ikad.