Skontao sam da je nepoznatost široj javnosti nekada jedina stvar koja te drži na površini i čini da plutaš.

Uzmimo za primer bendove koje smo slušali „dok nisu bili poznati“. Čisto sumnjam da ih ne slušamo više zato što su sada popularni, ne slušamo ih zato što je sada evidentno koliko su zapravo loši jer se lestvica podigla. Obskurnost im je davala draž, činila da previdimo propuste i greške, osećali smo da su naši. Onog momenta kada je nestala intima između benda i publike ljudi su digli ruke od njih, takoreći kriterijumi su se pooštrili i sada su samo još jedan bend.

Isti princip se može primetiti i u poslu sa prvim mušterijama (sada je popularno reći „klijentima“, ali idemo old skul ovaj put) kojima trebaš da pružaš poseban tretman dokle god su sa tobom jer oni su ti koji su ti dali poverenje kada nikog drugog nije bilo briga, oni su činili da prvi redovi ne budu prazni i da ne prosipaš dušu praznom podijumu.

Nesumnjivo je da je cilj da se prevaziđe taj momenat kada to što radiš postaje opšteprihvaćeno, posle toga je lako[1], ali uvek znaj da do toga ne bi došlo da nije šačice ljudi koji su bili uz tebe od početka.

Poštuj to.

1Ovo se zove i postizanje kritične mase.