Jedan grad mora da bude blagonakloniji prema deci kojoj se ne spava.

Miloš Romić za 021.rs.

Uvek kad se potegne tema života danas u ovom gradu — oko buke, nasilja, kriminala, života u centru, vaspitanja… — kažem da je Novi Sad zarobljen u nekoj tranziciji između palanke i grada. Dovoljno je mali da se svi znaju na plafon jedan stepen separacije, a opet dovoljno velik da ti nekad nije jasno ko su svi ti ljudi od jednom, i kako se to ponašaju u ponoć u centru.

“Novosađani” su sa jedne strane besni jer im grad naseljava puno ljudi sa strane, u glavnom iz manjih mesta po Vojvodini i Srbiji koji sa sobom nose određene navike i način života. I OK, ima tu problema sa prilagođavanjem jednoj vrlo specifičnoj sredini kao što je novosadska, ali isti ti novosađani ne kapiraju da Novi Sad postaje legitimni grad samo zbog tog priliva ljudi sa strane, koji pored tih manira nose i lovu kojom kupuju tolike nekretnine koje se grade i prodaju.

Novi Sad raste i menja se, i ko nije voljan da se pomiri sa time treba da poštedi svoje živce i preseli se u neko mesto koje liči na nešto što je Novi Sad bio pre dvadeset godina.